Три деценије у служби милошевачким парохијанима

Категорија: Новости
Датум објављивања

Протојереј стврофор Ђоко Б. Лазић Богу служи од како зна за себе. Научио је то у породичном дому у Тутњевцу на Мајевици од мајке Госпаве и оца Будимка, а оно што се научи у раном дјетињству, од родитеља у родној кући, то вјечно траје. Тако се ту осим вјери учи и људскости (части, поштењу и доброти) јер то двоје једно без другог не могу, нема вјере без добрих дјела и добрих људи.

 

Своју вјеру будући свештеник је учвршћивао, продубљивао и проширивао у Богословији Света Три Јерарха у Манастиру Крки, а  потом на Богословском факултету у Београду. Млади теолог ће право искушење и провјеру своје вјере и људскости, свог знања и способности доживљети у Милошевцу, срцу Српске Посавине. У ово питомо и богато посавско село стигао је на Светог великомученика Димитрија, осмог новембра 1985. године. Младом свештенику, амбициозном и пуном знања, свештеничка дужност је почела на најљепши могући начин. Тога 8. новембра  је вјенчао Милену и Богољуба Поповића и крстио њиховог сина Драгана. Од тада су се низала крштења, њих 1148 укупно, вјенчања 314 свега, али, нажалост, и сахране од оне прве Николе Галешића свега 943, такав је живот – ред радости па ред туге. Није лако тих година било вјерујућим у Милошевцу – атеисти су контролисали све сегменте друштвеног живота, имали снажан утицај на људе преко школе, културе, средстава информисања, а ту су биле и мјере репресије. Отац Ђоко је са људима радио  упорно, мирно и одмјерено. Дјеловао је личним примјером сигуран да ће зрно вјере прадједовске посијано на ове просторе прије осам вјекова кад-тад поново процвјетати и плода дати. Тако је и било. Када се 1992. године комунистичка идеологија распршила као мјехур од сапунице, људи су се поново почели враћати својим коријенима, поново су откривали најљепши и најбогатији дио себе, своје вјере, културе, традиције и обичаја. Стара црква Светог Николе у Милошевцу поново оживље.

Поводом стогодишњице постојања 2006. године извршена је детаљна и темељита унутрашња и спољашња реконструкција цркве, ограђена, уређена порта и у њој Спомен-чесма и Светосавски дом. Тако је ова посавска љепотица на свој стоти рођендан заблистала у пуном сјају. И не само то прота се потрудио да се почну и заврше нове богомоље у Крушковом Пољу црква Светог цара Лазара Косовског и у Гаревцу црква Свете Петке. С Божијом помоћи вјеронаука  је ушла у школу, а својим учешћем у раду управних одбора Фудбалског клуба „Посавина“ и Културно-умјетничког друштва „Милошевац“ прота је успио да и ове облике друштвеног живота обожи. Захваљујући њему формирано је Коло српских сестара и Светосавска омладинска заједница. Поново се јавно и часно славе крсне славе, за Божић кроз село пролази бадњак, а пред црквом за Васкрс игра српско коло и чује српска пјесма.

Прота се сродио са Милошевцем и овај Мајевичанин постао је истовремено и Посавац. Овдје му је одрастао и школовао се син Будимир, студент теологије, а у Милошевцу су рођени и са Милошевљаним расли и дружили се кћерка Госпава, професорица грчког језика, и син Александар, студент саобраћаја. Лазићи су се чврсто везали за Милошевљане и кумствима па је прота кумовао на крштењу Александру Остоје Јанковића, син му Будимир кумова на вјенчању свом школском колеги Милану Томашевићу, ђакону славонске епархије, иначе унуку покојног Јове Миљевића, дугогодишњег појца у цркви Светог Николе у Милошевцу, а кћерка Госпава кумова на крштењу Биљани Поповић.

Прота је за три деценије са својом супругом Ружицом и дјецом Будимиром, Госпавом и Александром пустио дубоке коријене у ову посавску земљу и посијао у људе много тога људског, доброг и вриједног што ће вјечно трајати. Хвала му за то пред Богом и људима! Нека су ти, прото, на част и понос ове три деценије и нека те здравље и животна и радна енергије сложе још много љета, ако Бог да.

Глигор Муминовић

 

 

Thursday the 17th. Affiliate Marketing.